Sve je pocelo davno, davno ...

 

U ovom periodu pre 10 godina,sam sedeo negde i gledao verovatno u zvezde, ko zna o kojoj velikoj ljubavi razmisljao.Tada je bilo drugacije, nisam bio ovako pod stresom, nisam se bojao sta ce mi sutra doneti, ali isto tako nisam bio toliko napacen, toliko izmucen, obeshrabljen.

Sada, istog toga dana 10 godina kasnije, sedim ko zna gde, nazvao bih ga getom moje duse, taj stan sa ogromnim balkonom zvera u sumetinu, a pored sumetine su jezera i labudovi. Kad sam bio mali, sanjao sam o tome, nocima se budio i gledao labudove kako se iznova sepure po zidovima jedne katakombe, i sice malog prostora.

Danas,posle toliko godina, opet volim ali sam na dnu, negde izmedju i posle nas, ona senka sto se pokazuje pri izlasku sunca. Nisam najbolje, zato i begam u virtualnost da se ne sudaram sa poznatima, da izbegavam licemerni osmeh, da se sepurim pred necim sto ne znam, sto me i ne zanima. Da emigriram u nepoznato, gde necu cekati red za vizu. Al opet cu u ocima nositi sjaj koji mi je majka podarila. Bila je jaka licnost, mogla je sve sama. A zivot, kao i svaki zivot uvek te navede na pogresan put, uvek ti ohrabri putanju a posle ti pouzima sve to imas. Zaletis se u nekom trenutku nade, i krenes, ides i jednostavno zaboravis kad treba da stanes. A opet verujes svima, ne bojis se laznih nadanja i jos licemerniji ljudi.

Posle nas, mene i tebe je zapravo jedno nista. Tu je pored ali malo dalje u dubini  i ovo sve moje, ali tako za nedotaknut, dotices ali se peces...

Zapravo sve ovo boli, kad volis a zapravo nemas nikog pored sebe, ali i dalje volis i nadas se da ces ipak biti zaljubljen na kraju. Pricali su o nama sa osmesima, pricali su ali su i znali da smo nepoznati jedno drugom, da smo samo senka nekadasnje ljubavi. Ona starica sa coska Ilije Miljanovica mi je uvek govorila: ''To niste vi''...  ''to su zapravo samo labudovi... oni se vole kad im je to zapravo najpotrebnije, posle se potuku i zagnjure glave u vodu''.

Mahao sam rukama tada, voleo sam da pricam sa njom na cosku Ilije Miljanovica. Sve je tako bilo upakovano, tako malo, srdacano...Nje nema evo posle 10 godina secam je se, secam se i njenih reci, podvucicu ih samo.  

 Zivot te pece godinama, a rana ti se zapravo samo susi, samo postaje vec, ti ides dalje, ides i zaboraljas najsrecnije sitnice u zivotu. Ali ih ponovo trazis negde izmedju nas, posle svih nas, ostace po koji trag. Taj trag mozda i nece biti toliko dovoljan i jak. Ne toliko jak da zaustavi ovaj svet, a da se ja ponovo vratim u necije narucje. Da ponovo patetisem, da izlivam mozda i moje jedino osecanje u sebi. Ali isto onako da se smesim kao pre, da isto daj osmeh, bude i u tvojim ocima. Da Bog da da bude tako. Da se vratim, da ti samo jedno kazem, putanje su uske, a mesta skoro da i nema...

 

Ja, tebi ...